Gruhonjić: Napad na mene i porodicu bez presedana u mojoj novinarskoj i akademskoj karijeri, podrška je još jača od napada i neprocenjiva

Foto: Dinko Gruhonjić (Ustupljeno IMCG)

Novinar i vanredni profesor Filozofskog Fakulteta u Novom Sadu, Dinko Gruhonjić nedjeljama je meta hajke. Zajedno sa njim i njegova porodica. Kampanja je počela napadom na novinara Gruhonjića, koji više od dvije decenije oštro istupa protiv nacionalizma u Srbiji. Nastavila se napadom na profesora Dinka Gruhonjića i zahtjevom da se udalji s fakulteta.

Krenulo je montiranim  snimkom, rečenicom istrgnurtom iz konteksta, a izgovorenom prije godinu dana na skupu u Dubrovniku, kojom se Dinku pripisuje da veliča zločine ustaša u logoru Jasenovac. Laž je postala viralna, preuzeli su je tabloidi i mediji bliski režimu predsjednika Srbije, Aleksandra Vučića. Krenula je hajka na čovjeka, novinara, profesora. Iako naviknut na napade, žestina poslednjeg je neuporediva s prethodnim, svjedoči Gruhonjić u kratkom razgovoru za Institut za medije Crne Gore.

Žestoki napad je ujedinio istomišljenike i neistomišljenike u podršci Gruhonjiću, pa su podrška i solidarnost stigli od kolega novinara, univerzitetskih profesora, intelektualaca, nevladinih aktivista iz regiona i šire.

Koliko su u ovako teškom periodu kroz koji prolazite, važni solidarnost i podrška i da li ste ih dobili kada vam je najpotrebnije?

Solidarnost nam je najvažnija i došla je doslovno u najkritičnijem, dakle najpotrebnijem mogućem momentu. Koleginica Ana Lalić i ja smo uspeli da organizujemo široku samoodbranu kada je napad na nas kao novinare bio u pitanju. Ali su onda krenuli sa pokušajem unižavanja mog profesorskog integriteta. I ranije je bilo sličnih pokušaja, ali nikada ovako agresivnih. Jedno veče bio sam doslovno na ivici psihološkog sloma. Samo deset minuta nakon što sam ušao u stan, gde sam zbog moje porodice pokušavao emitovati sliku da mi “nije ništa” a u sebi sam se raspadao, pozvali su me moji studenti i rekli: “Profesore, da znate da skupljamo potpise podrške za vas!”. Tada bih se najradije rasplakao od sreće koliko sam bio ganut, ali nije red da profesor plače pred studentima. I ogromna većina mojih studenata me je podržala, imenom i prezimenom. Za jednog nastavnika i pedagoga ne može biti veće sreće od toga i bolje potvrde da svoj posao obavljam dobro, časno i pošteno. Posle toga su ove hulje što obitavaju u mraku počele da prete i studentima, čak i smrću.

Neprocenjiva je podrška koja je stigla i od kolega. Prvo me je podržao celi Odsek za medijske studije na kojem radim, potom i mnoge kolege sa ostalih odseka, dekanica našeg fakulteta, dekanica Prirodno-matematičkog fakulteta, potom i 740 koleginica i kolega sa svih univerziteta u Srbiji a biće ih još, kolege iz regiona, kolege iz sveta, Međunarodni PEN centar, nobelovci… I tu nećemo stati. Govorim u množini, jer je ovo odavno prevazišlo “slučaj Dinko Gruhonjić” i jer je potpuno jasno da sam ja odabran kao “prvi u nizu”. Ako im uspe da mene isteraju sa fakulteta, jasno je da od autonomije Univerziteta neće ostati ni “A”. Ali, ovolika podrška svedoči o tome da su udarili na tvrdo i da su izazvali kontraefekat. A svi ovi divni ljudi, svi naši divni studenti dokazali su da univerzitet i te kako diše, mada je koliko do prekjuče izgledalo drugačije. Pa se režimu učinilo da je akademija mrtva. Ali su se preračunali.

Neprocenjiva je i podrška koja je stigla od prijatelja i poznanika. Pa sad možemo da ubodemo prst na mapi sveta i kažemo: “Evo, ovde idemo da se odmorimo od svega, tu imamo prijatelje koji su nam ponudili sklonište od ludila”.

Dakle, ako je napad na nas zaista bez presedana u mojoj novinarskoj i akademskoj karijeri, podrška je još jača od napada. Neprocenjiva!

Koje  vrste podrške je nužno razviti i u kontinuitetu imati u redakcijama i medijskim udruženjima kako bi se novinari ojačali da odolijevaju pritiscima, imali osjećaj podrške i zaštite kada prolaze kroz profesionalno teške trenutke?

Psihološka podrška je veoma, veoma važna. Mi u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine imamo povremeno tu vrstu besplatne podrške našim članovima. I pokazalo se da je ona više nego potrebna.  Problem je, međutim, u tome što je veoma teško obezbediti famoznu “samoodrživost” takvih projekata. Drugim rečima, obezbediti donatorska sredstva za to. I ranije, pre ovog veoma traumatičnog iskustva, moja poruka mlađim kolegama bila je: nemojte se “samolečiti”, potražite stručnu pomoć. Baš kao što ću je i ja potražiti kada ovaj cunami mržnje koji emituje država prema nama jednoga dana protutnji. Nije sramota priznati sebi i reći: “Slab sam i potrebna mi je podrška”. To je, zapravo, hrabrost.

Iskustvo kroz koje prolazite zajedno s porodicom je traumatično I ekstremno. Šta vas je naučilo?

Jeste, veoma je traumatično za sve nas. Pošto trauma još uvek traje, ne mogu još uvek izvlačiti zaključke, jer smo u fazi samoodbrane i kontranapada. Dakle, o naučenim lekcijama ćemo moći tek posle svega govoriti. U ovoj fazi, važno je obuzdati bes, jer to osećanje zamagljuje celu sliku. Ja imam gotovo 25 godina iskustva sa etiketiranjem da sam “strani plaćenik”, “domaći izdajnik”, “mudžahedin”, “ustaša”… Nije ovo prvi put, daleko od toga. Ali je najgore do sada jer traje veoma dugo i jer se kampanja diktira sa samog vrha države, na mene kao novinara i na mene kao profesora. Zato i jeste nešto sasvim novo i sasvim sigurno najstresnije do sada.